Maroko – 3.deo

Maroko – 3.deo

MAROKO – III deo

Uzud vodopadi, Aid Benhadu, Teluet i Marakeš

Gledali ste Gladijatora ili Igre prestola? Želite da znate kako izgleda jedan od najluđih trgova u Africi sa majmunima i frulašima koji sviraju kobrama?

Pročitajte onda ovaj treći i poslednji deo bloga u kome opisujemo naše putovanje kroz Maroko..

U prošlom delu smo završili sa plavim gradom i Fesom i nastavili naše putovanje prema Uzud vodopadima i Marakešu, gde smo planirali noćenje.

Uzud Vodopadi

Pre ovog putovanja bi rekao „ma kakvi vodopadi u Maroku, tamo je samo pustinja – oni jedva i da imaju vode“. I još jednom se moj stereotip pokazao pogrešnim. Deo Maroka zapadno i severno od planinskog venca Atlas je vrlo plodna i zelenolika oblast, liči na Pešter ili Šumadiju.

Sada smo se spremali da pređemo planinski venac na drugu pustinjsku stranu.

Maroko-Road-500x500

Pošli smo u ranim jutarnjim časovima, jer smo znali da nas čeka naporan put kroz strme i krivudave puteve planine Atlas. Već sam stekao neko iskustvo u saobraćaju u Maroku pa mi vožnja nije bila stresna koliko je bila zamarajuća. Znajte da u Maroku ima puno kružnih tokova, mogu slobodno reći da je to zemlja kružnih tokova. I nije neuobičajeno da vidite ovakav prizor. Pogledajte malo bolje sliku – da to je ovca na krovu automobila. A jednom je jedan lik prevozio vertikalno palmu od dva metra na svom motorciklu

Putovali smo kroz neviđene lokalne gradove i sela. U jednom od njih sigurno retko viđaju strance. Takav smo utisak stekli kada smo svratili u jednu od kafečajnica-lokala brze hrane da doručkujemo.

Naravno komunikacija je bila vrlo nesvakidašnja, jer sam od nasmejane i punačke prodavačice na kraju dobio „jufku“ (nešto kao marokanska palačinka) sa sirom i slatkim kremom. Možda joj se nisam svideo, ali vam mogu reći da je bilo ukusno. Popili smo marokanski čaj od nane, koga oni baš umeju jako da zaslade, i siti nastavili put. Beskrajne zelene ravnice i brdoviti predeli sa leve i desne strane su stvarali čudan utisak, kao da prolazimo kroz neku evropsku zemlju. Nakon nekoliko sati vožnje Atlas se nazirao na horizontu. Div koji se izdiže iz ravnice sa vrhovima prekrivenim snegom.

 

Maroko-Road-2

Put koji smo koristili je bio u rekonstrukciji pa je kretanje bilo otežano zbog radova.

Uživali smo u usponu na Atlas. Tačnije moji saputnici su uživali dok sam se ja borio sa beskrajnim krivinama i uskim putevima.

Maroko-nature

I najzad smo stigli. Parkirali smo automobil i izašli. Naravno dočekao nas je vodič, koga niko nije zvao. Pošto je bio vrlo prijatan i ljubazan pristali smo da nas on vodi do vodopada koji su bili na desetak minuta od parkinga. I vama preporučujemo da uzmete vodiča, naravno cenkajte se za cenu usluge. Magija je počela!

Na prvi pogled vodopadi nisu ništa posebno, ali sačekajte. Vodič nas je vodio putićem do podnožja vodopada onda do majmuna, koji tu imaju prirodno stanište. I da, neverovatno je videti majmune, a da to nije zoološki vrt ili neki lik koji ih čuva na povocu na plaži i traži 5eu za sliku (čitaj Ulcinj).

Maroko-village

Tako izgleda pogled odozgo. To je ustvari jedno Hipi naselje, sa restoranima i mestima gde duvadžije (kako moj otac naziva hipike) obitavaju. Dole se možete voziti brodićima, ali nama to nije izgledalo interesantno. Uživali smo u pogledu i svežini koja dolazi od razbijenih čestica vode

Prelazak preko potočića u dnu je prava avantura. To je ono što delom karakteriše Maroko. Mnoge stvari nisu komercijalizovane ili zaštićene radi sigurnosti. Jednostavno nema drugog puta da dođete do druge strane obale nego preko kamenja koji vire iz vode i nekoliko sklepanih dasaka. Ako padnete, pa ništa loše – malo ćete se osvežiti.

Maroko-ecco

Nakon toga majmuni. Naravno uvek se nađe neki dobrovoljac da vam „pokloni“ kikiriki da nahranite i majmunčića. Nakon toga vas juri da mu date novac za onu šaku kikirikija što vam je „poklonio“. Kupili smo gomilu poklončića i krenuli dalje prema Marakešu.

Maroko-majmun

Sada nas je čekao spust niz planine put Marakeša. Sve bi bilo okej, da ja nisam zaboravio da rezervišem noćenje za taj dan. Brže bolje smo stali u neku od kafečajnica na čaj i internet užinu da bi rezervisali smeštaj preko bookinga. Nakon što smo rezervisali nastavili smo dalje. Imali smo čast da nas Marakeš dočeka u najlepšem sjaju. Sećam se te scene, sunce je zalazilo baš ispred nas na horizontu gde se nalazio i ovaj zavodljivi grad. Sa strana puta vitke palme i elegantno osvetljenje, opijen umorom duge vožnje izgledalo je kao da me na ulazu u harem dočekuju robinje sa mirišljavim svećama u rukama.

Ta magija je odmah nestala kada sam shvatio da je saobraćaj u Marakešu znatno naporniji od onoga u Fesu i Kazablanki. Puno motorciklista u punoj brzini fikću pored vas, i stari i mladi prelaze ulicu gde im je volja. Nažalost sam zaboravio da promenim cilj navigacije prema stanu koji se nalazio van centra grada, a navigacija je bila naštelovana na strogi centar grada. Jednom rečju haos! Ali neko podsvesno poznavanje haosa u saobraćaju iz Novog Pazra mi je pomoglo da se snađem i dođem do mesta gde smo trebali da noćimo. Konačno krevet!

U okviru smeštaja smo imali doručak, i to kakav. Gazdarica je bila kuvarica u restoranu u blizini i spremila nam je vrlo ukusan doručak koji me je potpuno okrepio. Marokanske jufke-palačinke, marokanski čaj od nane, maslinovo ulje, maslinke…i sada mi krene voda na usta. Gazda nas je posavetovao da ne zaobiđemo Toulet dvorac ako idemo u Aid Benhadud (pustinjski grad). Poslušali smo ga i nismo pogrešili.

Aid Benhadud i dvorac Teloulet

Opet vožnja preko venca Atlas. Vrlo slična pričao kao i pre. Putevi nisu loši ali nije turistička sezona pa su putari koristili priliku da ih prošire i preprave. Budite oprezni kada prolazite kroz naselja. Ima puno dece, umalo mi se desilo da udarim jedno. Hvala Bogu pa sam usporio jer imam iskustva sa decom u mestu gde živim.

Ovog puta smo se i više peli na Atlas, mogli smo da vidimo čak i sneg pored puta. Onda spust i pustinjski predeo

Maroko-kamile

Prvi put sam u životu video pravi predsaharski pustinjski grad. Grad smešten u podnožju brežuljka. Pored njega lenjo teče reka. Baš kao u filmovima. Kad smo kod filmova u ovom gradu je snimano niz: Gladijator (ona scena kada Maksimusa zarobe i prodaju kao roba onom bivšem gladijatoru), Igra prestola, Pod zastavom Muhameda a.s. ili Isus iz Nazareta.

Dok našli smo mesto za parking. Tu sam doživeo još jednu stvar koju neću zaboraviti. Prvo čovek koji je naplatio parking (smešna suma) je bio nasmejan, srdačan i prijatan. Po njegovoj odeći se videlo da je vrlo siromašan. Iako nije znao engleski komunicirali smo osmesima. Tek kada smo se vratili, on nam je gestikulacijom pokazao da sam zaboravio da zatvorim zadnja vrata automobila. A u automobilu je bilo sve, od odeće do novca. Uplašili smo se, jer smo očekivali da su nam stvari nestale. Kasnije smo videli da je sve bilo tu. Mogao je sve da uzme i nestane, ali nije. Takvo poštenje, srdačnost i iskrenost u nameri se vrlo često viđa. Hvala mu!

Prošli smo kroz grad. Neki njegovi delovi su bili napravljeni za potrebe pomenutih filmova. Sve u svemu jedinstven doživljaj. Zgrade i zidine jednostavnih ukrasa napravljene od opeke. I da vrlo je nesvakidašnje kao ovi ljudi gaje umetnost na svakom koraku. Iako se radi o najobičnijoj zgradi ili uličnoj lampi ona uvek ima neki ukras. A možda smo mi „civilizovani“ obogaljili život kradući mu umetnost i pakujući ga kao poseban proizvod.

Amina-Armin

Nakon ručka vraćali smo se. Ovog puta drugom trasom preko zamka Telouet. Ispostaviće se da je to neodoljivo lepši put i prelep doživljaj. Upravo dolinu ove reke koja daje život ovom gradu smo pratili do tog zamka. Opet kao u onim filmovima i pričama iz Hiljadu iz jedne noći: uzak put, zelenilo prati reku sve van nje žuto i suvo kao barut. Dok smo putovali, sada je vozio moj otac, pročitao sam da je ovaj zamak kome idemo izgradio kolaborator sa Francuskom (protiv koje su se Marokanci borili za nezavisnost sve do 1956.). On je doveo stotine umetnika iz Fesa i drugih gradova da ukrase njegov dvorac gde su kao robovi njemu služili seljani. Toliko još uvek postoji netrpeljivosti prema ovom kolaboratoru da Telouet upoše nije komercijalizovan – vlast ne želi da pokaže izdajnika kao nekoga ko je na bilo koji način doprineo zemlji. Zbog toga je ovaj zamak spolja vrlo siromašnog i ružnog izgleda. Dok je unutrašnjost potpuno druga priča…

Armin-harem
Maroko-arhitektura
Maroko-arch-2

Nastavili smo prema Marakešu. Tamo su nam ostala dva poslednja dana. Dok smo gazili lokalnim putevima prateći zalazak sunca i mesečinom okupana predgrađa Marakeša-nestvaran prizor.

Ovog puta smo rezervisali hotel odnosno riad u starom delu grada Marakeša. Savetujemo da to izbegnete. Prvo velika je gužva i ne možete da stignete do tog mesta kolima. Drugo ima puno nepozvanih i nametljivih ljudi koji vam nude razne usluge „za Dž“. Treće smeštaj je sigurno bolji van starog grada, a verovatno i jeftiniji. Radovali smo se sutrašnjoj šetnji sa našim domaćinom. Naš domaćin bio je zet Vaila, direktora agencije Faros u Beogradu, koji nam je kućni prijatelj. Ukoliko želite da putujete za Egipat ili Dubai neka vam Faros bude prvi izbor!

Ecco-sa-vodicima

Muhamed je bio u društvu Jusuf koji nam je pomagao u komunikaciji. Srdačnost i ljubaznost se prepoznavala u svakoj reči i gestu ovih divnih ljudi. Vodili su nas u zanosnu Bahija palatu, muzej tradicionalnih tkanina, trg do Kutubija džamije i onda na ručak.

Halid nam je objasnio što Marokanci sipaju čaj iz visine (kao šankeri u nekom poznatom klubu). Ponavljaju to nekoliko puta radi pene koja se dobija na vrhu. Savetujemo i vama da obiđete muzej tkanina jer će vam ono dati uvid u ono što sam pre pomenuo. Mislim na umetnost koja postoji u svim aspektima života ovih ljudi čak i kod berberskih nomada. Palata Bahija nije ostavila jak utisak na nas, jer smo već obišli nekoliko mesta iste lepote i vrhunske umetnosti, naravno to ne znači da ne treba da je posetite. Prošli smo kroz trg gde su je bilo konja, majmuna, zmija, ljudi propuno tamne puti iz Afričkih zemalja. To daje potpunu čar ovom mestu. Zamlislite samo da se ovo sve nalazi na nekom trgu npr. u Milanu – stvarno ne znam koliko bi kazni ovi ljudi dobili. Prošli smo pored džamije Kutubije gde smo sreli i tradicionalnog vodonošu gde se Amina osvežila vodom.

Maroko-dzamija
Amina-tri-slike

Marakeš je u odnosu na druge gradove puno više komercijalizovan. Ljudi su napadniji i nametljiviji. Cene su puno visočje, a ima puno više gužve.

Posle ručka smo još malo šetali i otišli da odmaramo u hotel.

Poslednjeg dana nije bilo jurnjave i žurbe. Kupili smo poklone i otišli da pijemo kafu i čaj u jednom kafiću koji je ima savršen pogled na trg. U miru smo posmatrali kako ljudi dolaze i odlaze, kako postaju note ove marokanske harmonije.

Ujutru nas je Muhamed iz svoje ljubaznosti i gostoprimstva poveo na aerodrom.

Rekli bi da se tu završilo putovanje Marokom. Meni je tek počelo. Od silnih osećaja i doživljaja nisam uspeo odmah da se uživim u putovanje. Kao i kod drugih nezaboravnih i magičnih putovanja, puno stvari ću doživeti u retrospektivi – kao dok sam pisao ovaj blog.

Putujte!